Užurbani tempo života i zaposlenost roditelja dovode do toga da roditelji uglavnom ne razgovaraju mnogo sa svojom decom. Interakcija između roditelja i deteta se često svodi na spremanje, hranjenje deteta, odvoženje u školu/vrtić što je uglavnom praćeno siromašnijom komunikacijom. Verovatno bi mnogo roditelja na ovu temu reklo: „kada da stignem da razgovaram sa detetom? Otkud mi vreme da pričam sa njim, dok ga spremim, nahranim…?“. Ali, sa decom je potrebno mnogo razgovarati. To je moguće i tokom obroka, presvlačenja, pa i u vožnji autom – dakle, treba iskoristiti svaku priliku, naročito kada je dete za to raspoloženo. Normalno je da smo okupirani raznim problemima na poslu, ali to ne bi trebalo da nas spreči da komuniciramo sa svojim mališanima. Vreme razdvojenosti roditelji ponekad žele da kompenzuju kupovinom igračaka, i to je u redu u određenoj meri. Ipak, ne zaboravite da pričate sa svojom decom, jer je to nešto što će ona jako ceniti, pamtiti i što će značajno oblikovati njihov psihosocijalni razvoj, kao i vaš odnos u budućnosti.
Sada ćemo da vidimo zašto je taj razgovor toliko važan.
Kroz razgovor sa svojim detetom…
- Šaljemo mu poruku da nam je ono važno, kao i njegovo mišljenje, potrebe i osećanja.
- Dajemo mu do znanja da nam je bitno kako je provelo dan i šta mu se dešavalo (kada se vrati iz vrtića ili škole, pitajte ga kako mu je bilo, da li se desilo nešto značajno; ali važno je da ne vršite pritisak na dete ukoliko jednostavno nekad nije raspoloženo da govori o tome).
- Upoznajemo ga i otkrivamo njegove interese, želje i brige.
- Šaljemo mu poruku da želimo da mu pomognemo i rešimo njegove dileme (trudite se da odgovarate na njegova pitanja i objašnjavate mu nejasnoće; tako zadovoljavate njegovu znatiželju, podučavate ga novim stvarima i zapamtite – nema glupih pitanja!).
- Možemo sprečiti neke negativne ishode u ponašanju (npr. ako često razgovaramo sa detetom u želji da shvatimo šta mu se dešava u životu, možemo sprečiti da postane žrtva vršnjačkog nasilja) i jačati samopoštovanje.
- Utičemo na formiranje njegovih stavova, koje će uglavnom zadržati i kasnije u životu.
- Učimo ga veštinama komunikacije sa ljudima – zato treba da se potrudimo da ga svojim primerom naučimo komunikaciji punoj poštovanja, iskrenosti i topline.
- Postajemo bliži sa njim, razvijamo dublje emocionalne veze, međusobnu iskrenost i poverenje.
Sitnice su važne
U razgovoru sa detetom često zaboravimo na neke male, ali bitne stvari. Ponekad samo želimo da prenesemo poruku, a zapostavimo sitnice koje u velikoj meri određuju tok razgovora i način na koji će dete tu poruku shvatiti. Na primer, ako sa detetom razgovarate smireno, s puno ljubavi i poštovanja, veća je verovatnoća da ćete pridobiti njegovo poverenje i da će vam se otvoriti. Zato, ako želite da razgovarate o nečemu važnom, pokušajte da odložite razgovor za kasnije ukoliko ste ljuti ili neraspoloženi. Uvek razgovarajte jednostavnim i razumljivim jezikom, izbegavajući preopširna objašnjenja. Ne pokušavajte da ga učite složenim izrazima i terminima, već se potrudite da mu uvek bude potpuno jasno i blisko to što mu govorite.
Važno je kako formulišemo rečenice, jer to značajno utiče na to kakvu ćemo emociju izazvati kod deteta. Na primer, kada smo ljuti jer dete radi nešto što ne sme, treba da se trudimo da što ređe koristimo fraze poput „Ne smeš to!“ ili „Nemoj to da radiš!“. Ovo jeste težak zadatak, ali vežbom možemo i to da postignemo. Nekada samo promena redosleda reči u rečenici menja čitav pristup prema detetu: Umesto komande, ponudite objašnjenje: Ako dete viče u kući, a tek ste uspavali mlađe dete, umesto „Ne viči više!“, možete reći: „Kada seka spava, moramo da budemo tihi, inače će nam seka plakati.“ Ukažite na posledice: Ukoliko je dete bacilo neki predmet u kući, umesto povika: „Ne bacaj to! Šta radiš više?!“, možete reći: „Ovim predmetom si mogao pogoditi seku u glavu, zamisli kako bi je to bolelo? Da li razumeš zašto ne smemo da bacamo ovakve predmete po kući?“
Takođe, sitnicama pokažite detetu da mislite na njega i da ga volite. Na primer, nazovite ga telefonom s posla da ga podsetite na neku njemu važnu obavezu („Ne zaboravi da danas imaš trening posle škole, znam da bi bio tužan ako ga propustiš…“) ili ga tokom razgovora, dok ono govori, jednostavno zagrlite i poljubite.
Mnogo je pozitivnih razloga zašto treba što više da razgovaramo sa svojom decom, ali možemo zaključiti da je iskren i kvalitetan razgovor temelj odnosa punog poverenja između roditelja i deteta. Na kraju, treba reći da ne postoje gruba „pravila“ za vođenje razgovora sa mališanima, ali nikada nije naodmet podsetiti se važnih smernica i saveta o kojima smo govorili.
Da li Vi posvećujete vreme za razgovor sa svojim detetom? Koliko često i u kojim situacijama najviše razgovarate? Zašto smatrate da je to važno?
Ajla M.
