Da li ste znali da se očekivanja koja imamo za druge ljude često ostvare pod uticajem našeg nesvesnog ponašanja? Da li znate da to direktno utiče na međuljudske odnose, uključujući i relaciju između roditelja ili nastavnika sa jedne, i deteta sa druge strane? Zbog bržeg snalaženja u svakodnevici, često se oslanjamo na uverenja formirana na osnovu prethodnog iskustva, što menja naš pristup i ostavlja snažan uticaj na druge ljude. U nastavku ćemo konkretno govoriti o ovom socijalnom fenomenu koji se zove samoispunjavajuće proročanstvo ili Pigmalion efekat, sa posebnim osvrtom na to kako on deluje u školskim klupama. Ostanite sa nama!
Šta je to samoispunjavajuće proročanstvo?
Fenomen samoispunjavajućeg proročanstva se istražuje u okviru socijalne psihologije, a odnosi se na pojavu da ljudi svoje ponašanje usklađuju sa verovanjima, očekivanjima i predrasudama koja imaju o nekome ili nečemu. To na kraju neminovno dovodi do ispunjenja tih istih očekivanja. Ljudi po prirodi imaju potrebu da traže potvrdu za vlastita verovanja i stereotipe, što dovodi do toga da svojim ponašanjem zapravo utiču na to da se ta verovanja ispostave tačnim. Kako se to dešava?
Ovaj proces započinje formiranjem mišljenja o nekome (obično na osnovu neke osobine koja na nas ostavlja prvi utisak), nastavlja se prilagođavanjem našeg ponašanja tom mišljenju, a završava ispunjenjem tog „proročanstva“ u stvarnosti – otuda i naziv. Ovaj fenomen je prisutan u svim vrstama odnosa: partnerskim, prijateljskim, ali i odnosu između roditelja i deteta. Da vidimo kako to funkcioniše na primeru.
Dobar primer dolazi upravo iz odnosa između roditelja i deteta, kada roditelj smatra svoje dete nesposobnim za nešto. Često možemo čuti mame kako za svoje dečake govore: „Ma ne zna on to da skuva, ne zna on to da očisti!“, te im samim tim ne daju priliku da to i nauče (dakle, svoje ponašanje usklađuju sa svojim očekivanjem). Ovakav pristup dovodi do toga da dete na kraju zaista ne zna da pospremi za sobom. Tako bi ova mama rekla, najčešće nesvesna svog uticaja: „Eto, vidite da on nije za to, ja sam to znala!“. A zapravo je ponašanje mame odredilo sam ishod – dete bi sigurno naučilo te kućne poslove da je imalo prilike i da mu je u početku ukazano više poverenja.
U ovom tekstu bavićemo se ovom pojavom u školskom kontekstu, odnosno govorićemo o tome kako nastavnici utiču na ponašanje i školski uspeh dece posredstvom svojih početnih verovanja i pretpostavki.
Opasnost samoispunjavajućeg proročanstva: uticaj nastavnikovih uverenja na školski uspeh učenika
Eksperiment koji je imao najznačajniji doprinos u otkrivanju prirode ove pojave dolazi upravo iz školskog konteksta, a sproveli su ga Rosenthal i Jacobson (1968). Oni su na početku školske godine sproveli test inteligencije u jednoj školi. Nakon analize rezultata, rekli su nastavnicima koji su učenici postigli izvanredan uspeh, sugerišući im da su to „obećavajući“ đaci i da se od njih očekuje značajan akademski napredak. Međutim, istina je bila drugačija – odabir tih učenika bio je potpuno slučajan i nije odražavao njihove prave rezultate na testu!
Kada su istraživači na kraju školske godine ponovo testirali decu, utvrdili su da su „obećavajući“ učenici zaista postigli značajno bolje rezultate nego na početku godine, ali i u poređenju sa drugim učenicima.
Šta se zapravo desilo? Ovde je na delu bilo samoispunjavajuće proročanstvo. Nastavnici su se nesvesno drugačije ponašali prema učenicima za koje su verovali da obećavaju veliki uspeh. To ponašanje je podrazumevalo davanje više pažnje, pružanje više podsticaja, ukazivanje većeg poverenja i zadavanje zahtevnijeg gradiva. Na kraju, ti učenici su zaista imali bolji uspeh od ostalih – ali ne zbog svoje početne superiornosti, već isključivo zbog ponašanja nastavnika prema njima tokom čitave godine.
Još jedan primer u školi ima svoje temelje u poznatom stereotipu koji nalaže da su dečaci po prirodi bolji od devojčica u matematici, fizici i tehničkim naukama, a da su devojčice bolje u društvenim i jezičkim naukama. Međutim, nastavnici u velikoj meri svojim ponašanjem (koje je vođeno očekivanjem tj. ovim stereotipom) dovode do toga da zaista dečaci budu uspešniji u matematičkim, a devojčice u društvenim i jezičkim naukama. Rezultati mnogobrojnih istraživanja su to potvrdili: na časovima matematike i fizike se značajno više šanse i pažnje daje dečacima, a obrnuto važi na časovima jezika i društvenih nauka.
Kako sprečiti negativan Pigmalion efekat u učionici?
Da bi se izbegle zamke samoispunjavajućeg proročanstva, školsko osoblje (a naročito nastavnici) treba da primeni sledeće korake:
- Osvestite sopstvena očekivanja Nastavnici moraju biti svesni da svojim svakodnevnim ponašanjem često direktno diktiraju predispoziciju za akademski uspeh učenika. Školski psiholozi ovde mogu biti od velike pomoći kroz organizovanje edukacija, kako bi se ova psihološka znanja što više primenjivala u praksi.
- Negujte otvoren pristup prema svim učenicima Svako dete zaslužuje priliku da iskaže svoje prave kapacitete. Nastavnik treba da bude svestan svojih predrasuda i da se svesno potrudi da svakom đaku pruži istu, fer šansu.
- Izbegavajte prerano etiketiranje Prvi utisak može da prevari. Na primer, nastavnik na početku godine može okarakterisati učenika kao „drskog“. Zbog toga ga manje proziva, kraće komunicira sa njim ili ga ignoriše. Dete to oseti, pa se odbrambeno povlači, gubi interesovanje za predmet i na kraju zaista dobija loše ocene.
- Odbacite predrasude o mogućnostima neurodivergentne dece Ovaj fenomen je posebno opasan kada je reč o neurodivergentnoj deci. Na primer, ukoliko nastavnik unapred veruje da autistično dete ne može da savlada određeno gradivo ili da ne ume da učestvuje u zajedničkoj igri sa vršnjacima, on mu često nehotice i ne pruža priliku za to. Dete se ne uključuje u grupne aktivnosti, ne dobija prilagođene zadatke i ostaje po strani. Rezultat? Dete zaista ostaje izolovano i uskraćeno za učenje – ne zato što suštinski ne može, već zato što mu nije data šansa. Umesto da se fokusirate na ograničenja, pružite detetu priliku prilagođenu njegovom načinu funkcionisanja i verujte u njegove potencijale.
Zato je ključna uloga školskog psihologa da podstakne nastavnike na redovno preispitivanje: Kakva uverenja imam o ovom učeniku i da li su ona zasnovana na činjenicama ili na mom prvom utisku?
Sada kada ste se upoznali sa ovim fenomenom, možete li podeliti neki primer iz Vašeg iskustva gde je delovalo samoispunjavajuće proročanstvo?
Ajla M.
