Detetovo odrastanje sa sobom nosi mnogo izazova i promena u ponašanju od kojih su mnoge razvojno primerene i normalne, specifične za određenu fazu. Takva promena je i separacijska anksioznost. Ipak, u nekim slučajevima, ona može poprimiti i patološki oblik.
Normalna nasuprot ekstremnoj separacijskoj anksioznosti
Kao roditelj, verovatno ste nekada primetili povećanu uznemirenost, nelagodu i protestovanje vašeg deteta zbog odvajanja od vas. Dete se osećalo jako uznemireno kada biste ga pokušali ostaviti nekome na čuvanje, u vrtić ili školu; učestalije se budilo u noći tražeći vas, a smirilo bi se tek kada biste ga uzeli u naručje? Verovatno ste to najviše uočili u uzrastu od oko 18 meseci, kada takvo ponašanje dostiže svoj vrhunac. Ako je tako, verovatno se radilo o separacijskoj anksioznosti koju većina dece pokazuje u određenim razvojnim fazama tokom svog odrastanja a koja predstavlja urođeni strah od napuštanja detetu bliskih osoba ili svoje kuće. To ponekad zna biti jako teško i frustrirajuće za roditelje, ali istovremeno predstavlja i normalnu pojavu u razvoju koja će vremenom sama proći. U normalnom slučaju, prisustvo separacijske anksioznosti znači da je dete razvilo poverenje u svoje roditelje, da se uz njih oseća sigurno i predstavlja indikator intelektualne zrelosti – dete tada zna da svojim reakcijama može dovesti do promene u okolini, u svrhu zadovoljavanja svojih potreba (npr. učiniti da roditelj ipak ostane sa njim ako plače).
U nekim slučajevima je separacijska anksioznost preterano izražena, ima elemente napada panike, podrazumeva preterano negativne misli o odvajanju od roditelja (npr. preterani strah da će se roditeljima nešto desiti) i dugo traje, pa tu govorimo o patološkoj ili ekstremnoj separacijskoj anksioznosti. Deca takođe ponekad izveštavaju o određenim telesnim simptomima u procesu odvajanja (npr. bolovi u stomaku), izbegavajući tako odlazak u školu ili vrtić. U tom slučaju vam može pomoći stručno lice poput psihologa, pedagoga i dečijeg psihoterapeuta. Ne zaboravite da na našoj SensCare platformi možete pronaći tu pomoć!
Kako možemo olakšati detetu da prevaziđe separacionu anksioznost?
Period odvajanja je izuzetno stresan i za decu i za roditelje. Iz najbolje namere, i u želji da zaštitimo svoje dete, ponekad nesvesno usvojimo obrasce ponašanja koji mogu malo produžiti ovaj izazovan period. Evo na šta možemo obratiti pažnju i kako možemo pomoći:
-
Preterano naglašavanje straha u razgovoru: U želji da utešimo dete, često koristimo rečenice poput „Znam da se bojiš“, „Ostavljam te, ali nemoj da te je strah“. Ovim, zapravo, nenamerno dajemo preveliki fokus samom strahu i potvrđujemo detetu da zaista ima razloga za brigu. O dečjim emocijama u ovim trenucima ne moramo mnogo pričati; ponekad je topli, smireni zagrljaj najbolji način da detetu pokažemo da ga razumemo i da je na sigurnom.
-
Teškoće u prikrivanju sopstvene frustracije: Ovaj period može biti iscrpljujući, a sasvim je ljudski osetiti nemoć i frustraciju kada, na primer, žurite na posao, a dete neutješno plače. Ipak, deca su poput malih radara i lako osete našu nervozu. Ukoliko na dečju uznemirenost odgovorimo sopstvenim stresom, to će ih dodatno uplašiti. Dubok udah i pokušaj da zadržite smiren ton glasa čine veliku razliku.
-
Nagla ili neplanirana odvajanja: Deca vole predvidljivost jer im ona pruža osećaj sigurnosti. Pokušajte što više unapred da komunicirate i pripremate dete za trenutak odvajanja, bez naglih izlazaka. Na primer, ukoliko dete uskoro kreće u vrtić, iskoristite slobodno vreme da prošetate do zgrade vrtića i pričate u pozitivnom tonu: „Ovo je mesto gde ćeš se uskoro igrati. Tamo neće biti mame i tate, ali će biti mnogo dece i igračaka! Pronaći ćeš prijatelje, a mama i tata će uvek doći po tebe čim završe sa poslom!“. Posete igraonicama takođe mogu pomoći detetu da se postepeno navikne na novu sredinu i drugu decu.
-
Nedoslednost u rutini: U trenucima kada dete jako plače, najteže je ostati dosledan. Često roditelji popuste, pa jedan dan ostave dete u vrtiću ili sa dadiljom, a drugi dan rade od kuće kako bi izbegli suze. Iako je to prirodan roditeljski instinkt da se dete umiri, takve promene mogu stvoriti zabunu. Šalje se poruka da su pravila fleksibilna i detetu je zapravo teže da se prilagodi. Važno je održati kontinuitet odlaska, ali uz postepeno produžavanje boravka – u početku to može biti na 2 sata, zatim na 4, pa tek onda na celodnevni boravak.
Odvajanje od roditelja je neizbežan proces i važan korak ka osamostaljivanju. Iako je normalno da bude praćen suzama, uz malo strpljenja i doslednosti, možemo im znatno olakšati ovaj proces i pomoći im da izgrade sigurnost u sebe.
Da li ste i Vi prolazili kroz slične izazove pri odvajanju od svoje dece? Podelite sa nama i našim čitaocima kako ste uspešno prebrodili ovaj period i šta je vama najviše pomoglo!
Ajla M.
