Mala deca, iako ne razumeju dešavanja na kognitivnom nivou, ipak mogu vrlo rano da razviju razne strahove i to putem učenja (kada su prethodno bila izložena određenim dražima). Tako na primer, mala beba koja je pretrpela određeno zanemarivanje ili zlostavljanje od strane druge osobe će uvek plakati u ponovnom susretu sa tom osobom, ili, u nešto blažem primeru – beba koja se prepala jakog zvuka kojeg proizvodi neka igračka će izbegavati tu igračku i pokazivati nemir i plač kada je približimo toj igrački. Šta nam ovo govori? Mala deca, čak i kada još uvek ne govore i ne razumeju govor, vode se svojim osećajima i zbog urođene potrebe za sigurnošću uvek biraju ljude i situacije uz koje vežu pozitivne emocije. Zato, dečije emocije treba da poštujemo, ozbiljno shvatamo i ne potcenjujemo ih. Ovde ćemo se baviti emocijom straha i videćemo koji su najčešći dečiji strahovi, kako im pristupiti, koji su normalne a koji patološke prirode i kada treba potražiti stručnu pomoć.
Strah kao deo normalnog razvoja – vrste strahova po razvojnim stadijima
Reakcija straha predstavlja normalni adaptivni mehanizam uz pomoć kojeg dete uči da izbegava preteće i neugodne situacije i ljude, tako da strah zapravo ima funkciju zaštite samog sebe, te je u tom pogledu jako važan za dečiji socioemocionalni razvoj. Različite razvojne stadijume prate i različiti specifični strahovi: na primer, beba od 6 meseci se najviše plaši nepoznatih ljudi ili neobičnih promena na mami (npr. maska na licu), zatim dete uzrasta od 18 meseci najviše manifestuje strah od odvajanja od majke/staratelja, što je u naučnoj literaturi poznato kao separacijska anksioznost, koju smo detaljnije opisali u istoimenom članku.
Dete uzrasta od dve-tri godine se najviše plaši mraka, neke životinje (npr. pauka), dok je i dalje prisutan strah od nepoznatih ljudi. Posle, kako više napreduje detetov kognitivni razvoj i kako misaoni procesi postaju složeniji a mašta raznovrsnija, menjaju se i strahovi. Tako se dete uzrasta četiri-pet godina najviše plaši nekih izmišljenih bića (čudovišta i sl.), snova, negativnih likova iz crtaća/knjiga i slično.
Na uzrastu od otprilike šest-sedam godina, uzroci dečijih strahova sve više postaju realistični i odmiču se od imaginarnih situacija i likova. Na primer, deca ovog uzrasta počinju da se plaše prirodnih katastrofa (zemljotresa, grmljavine), a kako deca rastu tako sve više i realističnije shvataju događaje iz okoline pa deca školskog uzrasta počinju da se plaše da će izgubiti voljenu osobu tj. da će se nešto desiti npr. mami ili bratu, da će biti neprihvaćeni od strane novih drugara, plaše se fizičkih povreda, bolesti, smrti itd.
Kako roditelj može pristupiti dečijim strahovima?
Roditelj treba da bude svestan svog uticaja na razvoj specifičnih strahova kod svog deteta, jer ono određene strahove uči upravo u svojoj kući, od svojih roditelja. Na primer, posmatrajući mamu kako se plaši i uznemiri svaki put kada vidi pauka, psa ili neku životinju, dete će verovatno usvojiti taj strah i naučiti da je pauk izvor opasnosti kojeg se treba paziti. U tom pogledu, potrebno je dozvoliti detetu da samostalno otkriva svet i da svoje strahove razvije na osnovu svog iskustva sa nekim situacijama/ljudima/objektima. Konkretno na navedenom primeru, mama može da objasni detetu da je pauk živo biće koje ima svoj zadatak u prirodi i kako ne treba da ga ubijemo ako ga nađemo u kući (roditelj može reći: „Pogledaj, jedan pauk je zalutao i stigao u našu kuću i to nije ništa strašno. Njegovo mesto je u prirodi, zato ćemo biti pažljivi da ga ne povredimo i izbacićemo ga napolje. Hajde da pitamo tatu da nam pomogne?“). Poenta je ne opterećivati decu bespotrebnim strahovima pre nego što uopšte dožive neposredno iskustvo sa tom situacijom.
Naravno, ovo važi samo za situacije koje ne ugrožavaju dete jer dete ipak treba upoznati sa opasnostima kao što su npr. prelaz ulice, vatra i sl., pa je u takvim slučajevima normalno usaditi određenu dozu straha i opreza kod deteta.
Nipošto ne treba ismejavati dečije strahove, što ponekad možemo čuti u našoj kulturi. Na primer, roditelji često govore svojim sinovima: „Ajde, ne budi curica, šta se plašiš?!“ i iako primarna namera roditelja nije loša, ovakve izjave ne bi trebalo da se koriste. O strahovima treba da razgovaramo sa svojom decom, pitati ih zašto imaju taj strah, strpljivo im objašnjavati zašto je neki strah iracionalan (npr. strah od nekog lika iz crtaća je „bespotreban jer taj lik ne postoji u stvarnosti već je osmišljen samo da bi se deca zabavljala uz crtać“), a zašto je neki opravdan i kada je primereno ispoljiti ga (npr. roditelj može reći: „strah od automobila na ulici je poželjan i drago mi je što ga imaš, jer nas on podseća da ne smemo istrčavati na ulicu, da treba da poštujemo saobraćajne znakove, da hodamo po trotoaru i slično“).
Takođe, treba biti oprezan sa zastrašivanjem deteta npr. nekom osobom, kada je ono neposlušno i nestašno (roditelji ponekad dodeljuju određeno ime imaginarnoj osobi koja „će doći i pokupiti decu koja ne slušaju roditelje“), jer im se tako može razviti strah i negativne emocije prema osobama koje se zovu tim imenom i taj strah može perzistirati čitav život, a da dete nije ni svesno tog uticaja. Ako želimo da ih zastrašimo, onda to treba činiti uz pomoć situacija kojih deca zaista treba da se plaše. Na primer, ako dete nakon igranja u parku ne želi da ide kući i ima izlive besa zbog toga, možemo reći da će uskoro pasti mrak i da je opasno da mala deca budu napolju kada je napolju mrak.
Ako roditelj primeti da dete ima specifičan strah od nečega, onda treba pomoći detetu da nenametljivo razbije taj strah postepeno se izlažući tom objektu. Na primer, ako se dete plaši vode tj. kupanja u moru, onda možemo detetu najpre dati posudu sa vodom i male igračke da ih kupa u vodi, zatim staviti dete u mali bazen da se kupa, potom možemo staviti dete u pesak (odmah pored vode) i igrati se sa njim tako da ga voda pomalo dodiruje, i tako, skoro pa neprimetno „pomerati granice“ u pristupanju objektu kojeg se dete boji, kako bi se polako navikavalo na objekat koji izaziva strah kod deteta.
Kada je potrebno potražiti stručnu pomoć?
Ako roditelj primeti dugotrajno postojanje određenog straha kod deteta, ako je taj strah intenzivan i ometajući za detetovo svakodnevno funkcionisanje, a posebno ako se takođe javljaju i druge promene u dečijem ponašanju (problemi sa ishranom, noćne more, mokrenje u krevetu i sl.), potražite stručnu pomoć psihologa kako bi zajedno utvrdili dublje razloge tog straha i kako bi otklonili taj strah. Na našoj SensCare platformi imate priliku da potražite pomoć stručnih lica kako bi svom detetu pomogli da što lakše prođe kroz sve izazove odrastanja!
Da li je Vaše dete imalo neke specifične strahove i kako ste mu pristupili tada? Da li je bilo teško razbiti taj strah, koliko vremena je trebalo i je li vam nešto posebno pomoglo u tome? Voleli bi da čujemo Vaša iskustva!
