Verovatno se skoro svaki roditelj deteta sa smetnjama u razvoju pita kako da pruži potrebnu podršku svom detetu i kako da bude najbolji roditelj za njega. Na tom putu roditelji nailaze na mnoge poteškoće, dileme, neprikladne reakcije okoline i slično. Jednom rečju – roditelji se suočavaju sa mnogim izazovima. Stoga ćemo govoriti detaljnije o tim izazovima, kao i načinima putem kojih roditelji mogu da pomognu svojoj deci.
Roditeljstvo je uloga kojoj se ljudi posebno raduju i pre nego što se ostvare u njoj zamišljaju kakvo će biti njihovo dete, što pozitivno utiče na stvaranje afektivne povezanosti roditelja i još nerođenog deteta.
Međutim, ponekad se ta zamišljena slika deteta ne podudara sa stvarnom, kada roditelji saznaju da njihovo dete ima određenu smetnju u razvoju. Za većinu roditelja to saznanje najpre predstavlja šok, zatim sledi faza poricanja i straha, ali vremenom prihvataju situaciju jer roditeljska ljubav ipak uvek može nadvladati sve prepreke. Roditeljstvo deteta sa smetnjama u razvoju predstavlja značajno teži zadatak za roditelje, ali i jedan divan put kojim roditelji koračaju u cilju obogaćivanja života svom detetu i pritom mu pružajući puno ljubavi. Jer, jedini univerzalni recept za dobro roditeljstvo je: pružati mnogo ljubavi, vremena, pažnje i razumevanja svom detetu!
Sa čime se roditelji dece sa smetnjama u razvoju najčešće susreću?
Nakon saznanja da dete ima razvojnu smetnju obično se sve aktivnosti i pažnja usmere na njega – što naravno i treba biti najveći fokus, ali se u čitavom procesu često zanemare roditelji. Zanemari se pružanje pomoći i podrške njima, a očekuje se budu jaki, stabilni i uvek dostupni za svoje dete.
Zapravo, da bi roditelji mogli uspešno da pomognu svom detetu i da budu sigurna luka za njega i da bi adekvatno prepoznali njegove potrebe, najpre oni treba da budu adekvatno informisani i usmereni na dalje aktivnosti. Međutim, roditelji se susreću sa puno izazova i teškoća od kojih su neki prisutni u državnim institucijama (javnom sektoru) i u školskom sistemu, a neretko nailaze i na mnogobrojne društvene predrasude.
Na primer, roditelji se često susreću sa sistemom (javnim sektorom) koji ne prepoznaje njihove potrebe i zahteve, koji ne objašnjava mnogo o stanju njihovog deteta – često prepuštajući roditelje same sebi. Tu počinje njihova borba. U tom pogledu, važno je da roditelji na ovom putu imaju kontinuiranu stručnu podršku – to može biti psiholog, defektolog, psihoterapeut i slično. Naša SensCare platforma nudi ovu pomoć za sve roditelje koji misle da se nemaju kome obratiti – uz nas ne morate biti sami na ovome putu!
Takođe, roditelji se susreću sa školskim sistemom delimično ili u potpunosti neprilagođenim potrebama njihove dece, što značajno otežava detetovu socijalnu i akademsku uključenost te njegovo profesionalno osposobljavanje. Stoga, roditelji mora da ulože mnogo više vremena kako bi podržali svoje dete u akademskim veštinama jer školski sistem često ne čini dovoljno.
Dalje, okolina puna predrasuda prema njihovoj deci je nešto na šta roditelji često nailaze, što izaziva anksioznost, patnju i kod njih i kod njihove dece. Začuđujući i negativni pogledi prolaznika su nažalost svakodnevnica roditelja i njihove dece.
Ovo su samo neki od primera sa kojim se teškoćama roditelji susreću, tako da u društvenom sistemu mora postojati institucionalna podrška koja je od velikog značaja kako za roditelje, tako i za njihovu decu. Pred roditelje dece sa smetnjama u razvoju stavljen je velik zadatak da što više olakšaju društveni život i svakodnevno funkcionisanje svojoj deci.
Šta roditelji mogu učiniti za dobrobit svoje dece?
Roditelji najpre treba da budu veoma strpljivi sa svojom decom, da budu optimistični u interakciji sa njima i da njihovu svakodnevnicu učine što lepšom i produktivnijom – kroz upotrebu humora, igre, čitanje priča, zadavanje korisnih zadataka deci (npr. kućni poslovi) i slično.
Zatim, potrebno je da ih izlažu raznolikom socijalnom okruženju umesto da ih izoluju sa željom da ih zaštite. U tom kontekstu je od velike važnosti socijalna uključenost deteta i njegovo učešće u društvenim interakcijama i događajima – jer, prirodna potreba za stvaranjem socijalnih veza i za pripadnošću je jednaka kod svih osoba, nezavisno od karakteristika njihovog razvoja. Potrebno je negovati tu potrebu a to najbolje mogu činiti roditelji. Tako na primer, roditelji mogu voditi dete u dečije parkove, na razne radionice, treninge, javne manifestacije i događaje posvećene deci.
Dalje, deca sa smetnjama u razvoju obično imaju interes za specifične aktivnosti, a neki od njih pokazuju visoko razvijene sposobnosti vezane za te aktivnosti. Provodeći vreme sa detetom, zadatak roditelja je da prepoznaju to specifično polje interesa i talenat deteta, zatim osigurati podsticajno okruženje gde će ono imati priliku da ispolji taj talenat i da ga razvija. Deca svakako treba da budu uključena u omiljene aktivnosti i ako ne poseduju poseban talenat dokle god pokazuju interesovanje za tu aktivnost. Na taj način se doprinosi razvoju samopouzdanja i samopoštovanja kod deteta, njegovog osećaja produktivnosti i korisnosti što vodi ka pozitivnijoj samopercepciji. Tako, u praksi su poznati primeri dece sa autizmom koja imaju neke izvanredne sposobnosti (matematičke, slikarske, motoričke i sl.); prepoznavanje i negovanje ovih talenata može biti način da mu se pomogne da ostvari svoje mogućnosti i aktualizuje svoje potencijale, na njemu zanimljiv i kreativan način. Takođe, ovo može biti i način da se približi svojim vršnjacima.
Da li ste možda Vi roditelj deteta sa smetnjama u razvoju? Koje su to prepreke na koje ste nailazili i šta Vam je najviše pomoglo? Kako provodite dan sa svojim detetom? Pišite nam o tome!
Ajla M.
