Sama reč inkluzija označava neko uključivanje ili obuhvatanje. Uglavnom je povezujemo sa uključivanjem dece sa smetnjama u razvoju u redovni obrazovni sistem. Ali inkluzija nije samo to. Inkluzija je takođe prilagođavanje forme i sadržaja meri i mogućnostima svakog deteta, a ne kao što je bilo uobičajeno – dete po meri škole i sadržaja. To praktično znači da bi deci koja ne postižu isti tempo usvajanja znanja kao većina, bilo omogućeno da rade po individualnom programu. Takav način prilagođavanja sadržaja doprinosi da se dete ne oseća manje sposobno od vršnjaka i pruža mu da se razvija u ritmu svojih trenutnih mogućnosti.
Inkluzivno obrazovanje uvedeno je u Srbiji 2009-e godine, kao deo Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Prema zakonu svako ima pravo da pohađa redovnu školu zajedno sa decom urednog razvoja, kao i da dobije podršku u vidu individualnog nastavnog plana i programa.
Ova ideja potekla je iz naprednih zemalja i krajnje je humana, a pre svega uči nas i decu o prihvatanju različitosti. Dakle umesto isključivanja i odbacivanja, imamo koncept inkluzije kao uključivanje i obuhvatanje. Kao i u svemu teorija je jedno, a praksa drugo. U naš generalno tvrd i zatvoren obrazovni sistem, inkluzija je došla kao dodatni napor umesto kao olakšanje. Za uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovnu nastavu treba stvoriti povoljnu klimu kod roditelja i vršnjaka, a na to podsticajno najviše utiče učitelj. Zato učitelj treba biti adekvatno osposobljen za rad sa decom sa smetnjama u razvoju i za pružanje individualne podrške svakom učeniku u razredu. Naravno, učitelju pri pomoći su stručni tim škole, takođe roditelji i lični pratioci. Znači prvenstveno je potrebno profesionalno osposobiti učitelje da bismo uključili dete sa smetnjama u razvoju u redovnu razrednu nastavu. To ukazuje da već na osnovnim studijama učiteljskog fakulteta studente treba kompletnije pripremiti za ovaj vid rada.
A kako inkluzija izgleda u praksi?
Imala sam priliku da vidim gde su roditelji u jednom odeljenju prvog razreda osnovne škole pisali peticiju da se izbaci jedna devojčica sa smetnjama u razvoju jer je njena povremena galama remetila drugu decu. Učiteljica je bila nemoćna. Kasnije sam saznala da je ta devojčica u nekoj drugoj sredini lepo napredovala. Dakle, problemi u inkluzivnom programu su razni. Od učitelja koji nisu spremni ili dovoljno edukovani za prilagođavanje programa detetu, do neprobuđene svesti ostalih roditelja i dece.
U odeljenju starijeg sina imali smo dečaka koji je lepo napredovao ali je bio nemirniji od druge dece. Njegov boravak u školi bio je veoma težak bez pomoći ličnog pratioca ili asistenta. U to vreme bilo je teško dobiti besplatnu pomoć preko opštine (bili su neki konkursi i nije svako uspevao da dobije pomoć) i jedan od roditelja bio je primoran da da otkaz na poslu i da postane lični pratilac. Imala sam utisak da im škola nije bila od velike pomoći, tačnije morali su sami da se snalaze. Pedagozi i defektolozi ulagali su svoje znanje i vreme u vidu obavljanja čestih razgovora sa drugom decom. Trebalo je objasniti i drugoj deci zašto je tom dečaku dozvoljeno da šeta na času i druga neoubičajena ponašanja, dok je njima zabranjeno. Uglavnom, deca su se bolje snalazila u nekim situacijama od priučenih odraslih. Dečak iz našeg razreda imao je povremena nepredviđena ponašanja, u smislu obaranja knjiga sa stola drugih učenika ili iznenadnih udaraca koji su bili nekontrolisani i jaki. Mom sinu je to ponekad smetalo, jer je drug na negativan način želeo da privuče njegovu pažnju. Objašnjavali smo mu svi kako mora to da razume, iako je i sam bio dete prvog razreda. Pedagog je takođe često izvodila i mog sina sa časa objašnjavajući mu kako treba da kaže drugu A stop, stop kad krene da ga udari. Drug A je sve to radio u nekoj svojoj igri, ne znajući koliko je snažan. Nismo mu puno pomogli sa savetima, dolazio je sa čvorugom od bačene flaše na glavu. A onda se sam dosetio. Tražio je da mu kupim gumene bombone da ponese u školu. Došao je iz škole srećan. Primetio je da drug A često na odmoru jede gumene bombone, tj. da ih voli, i kupio je i ponudio mu iste kada je primetio da je uznemiren. Drug A je sa oduševljenjem prihvatio ponuđene bombone. Više nisu imali neprijatnih situacija. Dete je našlo rešenje za drugo dete. Takođe je kasnije napisao i priču o medvedu i ježu, gde je drug A zbog svoje nekontrolisane snage bio predstavljen kao medved, a on kao mali jež koji se branio. Na kraju priče, medved i jež postaju drugari, baš kao i u školi.
Iako je inkluzija otpočela svoju praksu u našim školama još uvek se dopunjavaju praktična saznanja o uspesima i propustima iste. Zahtev savremene škole je da bude fleksibilna i da se škola prilagodi učenicima. To zahteva partnerski odnos između roditelja, nastavnika i stručnih radnika. Sa vremenom svest o pravu na različitost raste a i sama reč inkluzija više nikome nije strana. Iako mnogi i danas inkluziju smatraju idealističkom i nerealnom, ona je itekako realna i našla je svoje mesto u obaveznom obrazovanju. Uz adekvatnu motivaciju učitelja, stručnu osposobljenost i podršku pokreću se pozitivne promene i razvija osećaj jednakosti među učenicima. Deca sa razvojnim smetnjama razvijaju se brže sa svojim vršnjacima u redovnoj školskoj nastavi. Drugi učenici takođe nisu zapostavljeni i uče se prihvatanju različitosti. O primerima dobre prakse možete više pročitati na sajtu Mreža podrške inkluzivnom obrazovanju.
Inkluzija je tako zamišljena i tako bi trebalo da bude, a da li je ?
Najbolje odgovore o dosadašnjoj praktičnoj primeni inkluzivnog programa u Srbiji dali bi nam roditelji čija su deca korisnici iste, ili roditelji čija deca u svom odeljenju imaju druga ili drugaricu koji su uključeni u redovnu nastavu po ovom programu. Ako ste među našim čitaocima podelite svoja mišljenja i iskustva, voleli bi da ih čujemo.
Kristina M.M.
