Sigurno ste u jednom periodu detetovog odrastanja (obično oko druge godine života), primetili da dete naglašava sebe i previše prisvaja stvari, često govoreći „to je moje!“. Verovatno vam to, kao roditelju, u određenim trenucima smeta jer želite da vaše dete deli sa drugima i da nauči vrednost deljenja. Ali, morate znati da ta sebičnost koju deca posebno pokazuju u tom uzrastu nije rezultat nedostatka želje da se deli sa drugima, već deo normalnog razvoja: dete tada spoznaje sebe kao jedinku odvojenu od okoline, spoznaje svoje osećaje, želje, potrebe i svoj uticaj na okolinu, pa tako možemo čuti dvogodišnjaka kako sve češće koristi zamenice poput „ja“, „moje“, „mene“, pritom govoreći izjave poput: „imam svog medu“, „gladna sam“ i slično.
Šta predstavlja pojam o sebi?
U savremenoj koncepciji pojma o sebi, spominju se tri segmenta: znanje o sebi (ono što znamo o sebi – deca znaju da su deca a ne odrasli ljudi, znaju da su učenici, sinovi/kćerke, poznaju svoje religijsko opredeljenje i slično), očekivanja od sebe (tu razlikujemo „očekivano ja – odgovornosti i obaveze koje imam“ i „idealno ja – ono što bih želeo biti“) i vrednovanje sebe (odgovor na pitanje „kakav sam ja?“ odnosno svest o vlastitoj vrednosti koja se dobija na osnovu komentara iz okoline te upoređivanjem sa drugom decom – npr. „ja sam neposlušan“, „ja sam uspešnija u tome“ i sl.).
Kako se razvija pojam o sebi?
Već od ranog uzrasta, na primer kada se bebe igraju sa zvečkom, one prepoznaju da su proizvele taj zvuk zamahom zvečke odnosno pokretom svoje ruke, pa ponavljaju taj postupak i tako se zabavljaju. Dakle, i male bebe u određenoj meri spoznaju da su od okoline zasebna jedinka i da kao takve, mogu uticati na okolinu. Ali, pojam o sebi kod male dece se odnosi na vrlo jednostavne aktivnosti te su mala deca u biti vrlo egocentrična jer sebe i okolinu percipiraju kao jednu celinu, pa tako smatraju da svi oko njih dele njihovo gledište te ne shvataju da drugi mogu imati drugačije gledište.
Ispitivanjem prepoznavanja vlastitog odraza u ogledalu, istraživači su utvrdili da deca počinju da prepoznaju svoj lik u ogledalu u periodu od 15. do 18. meseca, što implicira da tada počinju da budu svesni sebe. Nešto posle toga, deca počinju da koriste treće lice kada govore o sebi (npr. govoreći za sebe, devojčica kaže: „Ena ima žutu majicu“), počinju da prepoznaju sebe na fotografiji a do kraja druge godine, dete već ima formiran pojam o sebi i počinje da koristi zamenice poput „ja“ i „moje“, kao što je već rečeno na početku.
Kasnije, kada nešto starija deca govore o sebi, oslanjaju se na odrednice kao što su uzrast, pol i na fizičke karakteristike pa tako kada ih pitamo „ko si ti?“, možemo dobiti odgovore kao što su: „ja sam dečak, ja sam sin, ja sam petogodišnjak, ja sam učenik, ja sam brat“ i sl. Kako deca odrastaju, pojam o sebi postaje sve složeniji, deca sve više sebe definišu u psihološkim, a sve manje u fizičkim terminima i sve više spoznaju šta vole, šta ne vole, šta im je važno a šta ne. Takođe, sve više su svesna svog uticaja na druge ljude. Tako deca kasnije na ovo pitanje mogu reći: „ja sam radoznala, ja sam usamljena, povredila sam brata, ja volim da čitam“.
Zašto je važan pojam o sebi?
Psihološki konstrukti koji su usko vezani za pojam o sebi su samopoštovanje i samopouzdanje. Zato je važno kako dete vidi sebe, jer pojam o sebi direktno utiče i na ova dva konstrukta. Ako dete ima pozitivno mišljenje o sebi i ako opisuje sebe pozitivnim osobinama, onda ono ima visoko samopoštovanje. U suprotnom, dete ima nisko samopoštovanje. Pozitivna slika o sebi kod dece je jako važan temelj na kojem dete gradi odnos prema sebi i na kojem se gradi samopoštovanje i samopouzdanje. U tome u velikoj meri utiče socijalna okolina koja pruža pohvale i kritike, mišljenje roditelja i drugih detetu važnih osoba (posebno vršnjaka), očekivanja koja se postavljaju pred dete, odnosi sa roditeljima i vršnjacima. Još neki faktori koji utiču na dečiju samopercepciju su i vrsta privrženosti koju je dete izgradilo sa roditeljem, doživljaji uspeha i neuspeha itd.
Primer gde pojam o sebi utiče na razvoj negativne slike o sebi možemo videti kod dece koja su zlostavljena. Kada govore o sebi, manje pričaju o svojim osećanjima i manje opisuju svoje unutrašnje stanje i negativno reaguju na priču o sebi. To je verovatno tako zato što na taj način žele pobeći od „zlostavljanog sebe“ i od neugodnog iskustva i osećaja.
Kako roditelji mogu uticati na razvoj pozitivne slike o sebi kod dece?
- Prihvatite svoju decu takva kakva jesu i pokažite im da ih volite baš takve,
- Usmerite se na pozitivne strane njihove ličnosti i na ono što im dobro ide (npr. možete im reći: “ti si jako pažljivo i nežno dete i tebi bih uvek poverila seku na čuvanje, jer znam da ćeš je lepo paziti!” ili “ti uvek deliš svoje igračke sa drugom decom tako da je srećan onaj ko te ima za prijatelja!”),
- Učite ih da se porede sa sobom a ne sa drugima – recite mu da se uvek trudi da u svemu bude bolji nego što je pre bio a ne bolji od drugih,
- Stvorite toplu razvojnu klimu punu ljubavi, razumevanja i podrške,
- Postavite realne ciljeve i očekivanja pred svoju decu – u suprotnom, doprinosite njihovom doživljaju neuspeha zbog neispunjenih očekivanja,
- Verujte u svoje dete i dozvolite mu da obavlja razne aktivnosti u skladu sa njegovim mogućnostima, umesto da ga odmah na početku smatrate nesposobnim ili nespremnim za to. Na primer, dozvolite detetu da samostalno napravi sebi doručak (da razbije jaja, napravi kajganu, pripremi salatu i sl.) uz vaše prisustvo i pomoć ako bude potrebno,
- I uvek, pokažite mu koliko ga volite i koliko ste ponosni na njega!
Šta Vi mislite kako još možemo pomoći deci da izgrade pozitivnu sliku o sebi? Pišite nam o tome!
Ajla M.
